1. БОЈ ЗА ЛОЗНИЦУ
(речи: Миодраг Стојнић, музичка обрада: М. М. Петровић)

Свиће зора сад над градом,
Лозница је под опсадом.
Са Немцима мира нема,
велика се борба спрема.

Немаца су Срби сити,
па одлазе сви Мисити.
Бити четник је милина,
код Мисите Веселина.

Oтац Џиџa до њег' стаде
то јунаци тако раде.
Бож'ја вера нек' га прати,
oружја се он прихвати.

Мисита је веран Краљу,
Немце зове на предају.
Ултиматум њима даје,
ал' се Немац не предаје.

Поче битка с' пуно жара,
код Вукова Дома стара.
A Џиџини борци бију,
са бомбама гимназију.

За Миситом пошло тића,
на бифе Хајдуковића,
,,За мном браћо!'' тек што рече,
митраљезац га пресече.

Ал' Подрињци швапску гују,
натераше на предају.
Нек Европом глас пролама,
немачка се сила слама.

Лозницу нам ослободи,
дух Мисите нек' нас води.
Слободе нам сунце сину,
што отпоче у Подрињу!

Потпуковник Југословенске војске Веселин Мисита, рођен 1904.
у Буни код Мостара, храбро погинуо у борби против Немаца 31. августа 1941. године. Том приликом његов одред имао је 8 погинулих и 10 рањених бораца. У исто време, Немци су потучени, а Лозница је постала први ослобођени град у Европи.
Друга личност о којој песма пева је Георгије Бојић-Џиџа, јеромонах манастира Троноша и један од најбољих и најпознатијих команданта у јединицама Церско-мајевачке групе корпуса. Рођен је 1908. године у Јаску у Срему. Комунисти су га после рата заробили, осудили на смрт и убили 8. априла 1946. године.


2. ДЕРИКОЊА МИО БРАТЕ
(народна)

Дерикоња, мијо брате,
Романије команданте,
купи војску на све стране,
да ћерамо партизане.

Дижи војску, свети наше,
по Сарај'ву ђе несташе.
И невине српске жртве,
по јамама ђе су мртве.

Талијани отиђоше,
напустише земље наше.
Купи војску, Герман бjежи,
све усташе ланцем вежи.

Дерикоња, води људе,
Перо ће нам Краљ да буде.
Ускликнимо сви у глас:
"Mлади Краљу, ево нас!"

АНТОЛОГИЈА стр. 180,
Равногорске ратне лирике
1941-1945.
‘’Лове’’ К—223; 15/8.

Саво Дерикоња, рођен 1913. на Вучијој Луци код Сарајева, преживео је усташке покоље у Сарајеву, придружио се ЈВуО и постао командант 1. сарајевске бригаде. Прочуо се по храбрим акцијама против усташа, а потом и партизана, због чега је унапређен у чин потпоручника и одликован Карађорђевом звездом. После рата наставио је отпор против комуниста и дуго водио борбе на Романији. Нестао је 1946. године.


3. СТИЖЕ ПОЗИВ СА НАРЕДБОМ
(народна)

Залужницa, мала варошица,
у њој сједи четничка станица.

Стиже позив са наредбом
да се војска млада,
састане на зборном мјесту
код Јовића Града.

Кад смо пошли браћо моја
из Јовића Града,
да видите од народа
великога јада.

Мајка цвили, сеја виче
куда идеш брате?
Одлазите тешким путем,
судбе непознате.

Командант је мирно стао
испред батаљона,
браћо моја дошло вријеме
да се кренут' мора.

Кад смо стигли сви у Брлог,
до Милеуснић Раде,
из Брлога кренули смо
у двије бригаде.

Војвода нас Јевђа чека
буд'мо понос роду
и бранимо рода свога
Српство и слободу.

/У Хамилтону, песму сам добио од Мане Срдића, преживелог четника и учесника овог догађаја. –Мића/

Песма описује децембар 1944. године, припрему за повлачење личких четника према Словенији у састав јединица војводе Доброслава Јевђевића.
Раде Милеуснић, командант 2. бригаде личко-кордунашког корпуса, преживео је рат и емигрирао у Америку. Доброслав Јевђевић, српски политичар и четнички војвода у Херцеговини током Другог светског рата. Умро је у емиграцији у Риму октобра 1962. године.


4. НЕМА ЗОРЕ
(народна)

Нема зоре, нема дана,
нема писмо од Милана.
Шта код њега бити мора,
те нам нема одговора?

Ево зоре, ево дана,
стиже писмо од Милана.
Доктор Милан Триши пише,
нек младиће мобилише.

Хајте браћо са свих страна
код Дрaжиних капетана.
Јер краљ Петар нама пише,
да чекања нема више.

Ко на позив неће доћи,
к'о издајник тај ће проћи.
Ко наш позив избегава,
отић' ће му луда глава.

Из песмарице страна19:
РАВНОГОРСКЕ ПЕСМЕ
Прво издање
Прикупио и средио
ШТАБ ЧЕГАРСКОГ КОРПУСА
Југословенске војске у Отаџбини
1944
Слободна села, шуме и планине

Народна песма са југа Србије, помиње др Милана Шијачког, (Београд, 26. јул 1903 — Чикаго, 26. јул 1985) лекар и једног од организатора равногорске организације у нишком крају и капетана Трифуна Тришу Поповића, равногорског команданта среза Нишког.


5. ОЈ ДЕВОЈКО, ОЈ БОЈАНО
(народна)

Ој девојко, ој Бојано,
да се женим још је рано.

Стан' причекај два-три лета,
да одслужим краља Петра.

Краља Петра, Александру
и Краљеву браћу младу.

Чича Дражу ђенерала,
првог Срба после Краља.

На сред српске Равне Горе,
скупља Србе сив' соколе.

Па их води како ваља
да нам врати младог Краља.

Ој девојко, ој Бојано,
причекај ме јоште мало.

Причекај ме до августа,
јер сад Хитлер већ попушта.

И његови савезници,
сви немачки плаћеници.

Кад са њима рашчистимо,
онда ће се ми женимо.

/Из песмарице „Равногорске песме“ коју је прикупио и средио Штаб Чегарског корпуса, 1944, стр. 51/

Песма је настала после венчања Краља Петра II и Краљице Александре
20. марта 1944. године. Била је то завршница грађанског рата у Србији. Равногорци ни тада нису губили морал – осећали су да ''Хитлер већ попушта'' и радовали се слободи – али су дочекали само ново ропство.


6. ДОЧЕК У МАНОЈЛИЦИ
(Н. Т. 23 IV 1944 Манојлица)

Киша пада, хладан ветар пирка,
jезде чете капетана Мирка,
а са поља нашег малог села
омладина венце је исплела.

Свакоме је у рукама китка,
свак' поздравља Ћирковића Мирка:
Добро дош'о из горе делијо,
сваку жељу Бог ти испунио.

Тебе воле сва сврљишка села,
Манојлица скупила се цела,
да дочека свога горског тића,
капетана Мирка Ћирковића.

Дочека га музика и свирка,
наше село много воли Мирка.
А када је на поласку било,
Манојлици врло жао било.

Па је Мирку 'вако говорила:
O ти, Мирко, сине српских вила,
Бог да живи Дражу, Равногорце,
нашег Мирка и његове борце.

/Из песмарице „Равногорске песме“ коју је прикупио и средио Штаб Чегарског корпуса, 1944, стр. 24/

Дочек у Манојлици, 23 IV 1944. Капетан Мирко Ћирковић био је командант Чегарског корпуса ЈВуО. Погинуо у борби против комуниста 1945. године.


7. КУД ВИДАЧИЋ СА КОРПУСОМ КРЕЋЕ
(народна)

Куд Видачић са корпусом креће,
свуда расте мирисаво цвијеће.

Кад корпусу Мишо командује,
глас се његов до Јадрана чује.

Милораде ти си наша дика,
ти си понос требињских четника.

Кад твој четник с Леутара врисне,
нема браћо више Независне.

Ој четници и то ваше 'Брно',
Независну зависте у црно.

Видачићу наше дично цвијеће,
Требиње те заборавит' неће.

/У Винзору, Канада, у својој свесци песама из рата, песму је забележио преживели херцеговачки четник Јово Кољиврат. – Мића/

Капетан Милорад Видачић, командант Требињског корпуса ЈВуО - Горски штаб 250. Погинуо је 1947. године у борби против партизана. Током рата постао је, кроз борбе против усташа и комуниста, легендарна личност града под Леутаром.


8. АЈДЕ ЏИЏО, АЈДЕ ОЧЕ
(народна)

Ајде Џиџо, ајде Оче,
нека твоја ,,Зорка" квоче.
Нека твоја ,,Зорка" квоче,
од Лознице па до Фоче.

Од Лознице до Зворника,
све је четник до четника.
Аој Џиџо! Здраво, здраво,
на Лозницу иди право.

Аој Џиџо! Здраво, здраво,
на Лозницу иди право.
И поведи све војнике,
Краља Пере следбенике.

Иде Џиџа кроз планине,
гони српске душманине,
издајице Русе, Немце,
крџалије љотићевце.

/Тамо 1987. песму ми је дао преживели равногорац Димитрије Осипов из Белроз, Њу Јорк, (САД). - Мића/

Георгије Бојић-Џиџа, јеромонах манастира Троноша и један од најбољих и најпознатијих команданта у јединицама Церско-мајевачке групе корпуса. Рођен је 1908. године у Јаску у Срему. Комунисти су га после рата заробили, осудили на смрт и убили 8. априла 1946. године. Песма помиње "издајице Русе", што се односи на Руски заштитни корпус (РЗК), колаборационистичку формацију ,,белих" Руса у Србији у служби окупационих власти. Са њима се Церски корпус борио више пута.


9. С' БОГОМОЉЕ ГЛАС СЕ ЧУЈЕ
(народна)

С' Богомоље глас се чује,
мајор Васо поручује.
Шаљи Пеко војску бољу
на љешанску Богомољу!

Ову што си приђе посла'
ђавољи ти није оста`.
А и другу што ћеш послат'
ђавољи ти неће остат`.

Љешани су на све стране
уништили партизане.
Што претече од Љешана
стиже пушка Црмничана,

Ако неки и то прође,
дочека га Лашић Ђорђе.
Гвозден пук из бијеса
бије као гром с' небеса!

/Песму сам добио из Београда од угледног господина Црногорца. –Мића/

Мајор Васо Вукчевић је био командант Прве зетске бригаде Зетског корпуса ЈВуО, док је Ђорђе Лашић, такође мајор, у то време био командант четничких одреда на територији Горњих Васојевића. Песма говори о поразу партизанских снага Пека Дапчевића у Црној Гори у мају 1942. године.


10. ПЈЕСМА УРОШУ ДРЕНОВИЋУ
(народна)

Грме гласи Обилића,
''Није Босна Павелића.
Већ је Босна сивог тића,
учитеља Дреновића!''

Ој Мањачо густа шумо,
у теби је војске пуно.
Пуно војске, све младића,
под командом Дреновића.

Куд се креће, куд их води,
Крајину да ослободи?
Мркоњића и Крајину,
милу српску Отаџбину.

Пролазимо земљом овом,
под командом Урошевом.
Под командом српског тића,
војводе Дреновића.

Учитељ и четнички војвода Урош Дреновић, рођен у селу Ситница 1911,
1941. формирао је четнички одред ,,Петар Кочић", првенствено за одбрану Срба од усташког покоља. Одред је прерастао у пук ,,Мањача" и касније тежиште својих акција пребацио на борбе са партизанима. Погинуо је маја 1944. у Чађавици, приликом бомбардовања Западних савезника. На тим просторима Дреновић и данас има много поштовалаца, који га сматрају заслужним што је сачувао локално српско становништво од великих жртава.


11. ПЕСМА ВУЧКУ ИГЊАТОВИЋУ
(народна)

Кличе горска са планине вила:
,,Сада напред моја браћо мила,
на крвава витешка бојишта,
у одбрану српскије огњишта''.

Одјекује славна Равна Гора,
глас достиже до српског сокола.
Игњатовић дадне одговoра:
,,За Србију бој се бити мора!''

Те оружје он свијетло паше,
што му преци у наслеђе даше.
A нека га, весела му мајка,
и срећна му била пушка танка.

Храбри Вучко свуд бој љути бије
и предводи српске јуришлије.
Милош Глишић десна му је рука,
мрски Шваба сада свуда кука.

Не поклекну Вучко душманину,
комунисте саломи на Лиму.
Тешке борбе с' нападачем води,
Нову Варош да нам ослободи.

Тад се чаша отрова преврши,
атентат се на Вучка изврши.
Убише га српски издајници,
љотићевци, швапски послушници.

Мајор Вучко Игњатовић, рођен у Ваљеву 1909, био је током 1941. командант Пожешког четничког одреда. Важио је за једног од најборбенијих официра у Равногорском покрету, који се противио било каквом споразуму са комунистима. Остало је упамћено да кад је Јосип Броз на челу комунистичке делегације (Броз, Милош Минић, Митар Бакић, Сретен Жујовић и Милада Рајтер) која се састала са пуковником Михаиловићем 26. октобра 1941. године у селу Брајићи, један од Брозових захтева је био да се смени капетан Игњатовић. Дража је одбио.
Игњатовић осетивши прилику да ликвидира комунистичку делегацију, направи план и стави делегацију у затвор. Дража је преко телефона разговарао са Игњатовићем и рекао му да је он, (Дража), дао официрску реч да делегација има безбедан пролаз те да их Игњатовић пусти. Игњатовић је био страшто разочаран и никада није прежалио што је послушао Дражу.

У јесен 1941. легализовао се при одредима генерала Недића. Ту је пао под удар другог непријатеља – љотићеваца, који ће га ликвидирати у Новој Вароши 26. јуна 1942. године.

У песми се помиње и мајор Милош Глишић, његов саборац и колега из времена успостављања четничке команде у ослобођеној Пожеги 1941. године. Глишића ће 1942. ухапсити Немци и депортовати га у Маутхаузен. На крају рата, покушавајући да се пробије у земљу, Глишић је пао у руке комунистима, па на процесу са генералом Михаиловићем осуђен на смрт и стрељан 17. јула 1946. године.


12. ЧИЧА ДРАЖО, ЈАБУКО НА ГРАНИ
(народна)

Чича Дражо, јабуко на грани,
ти Србију од душмана брани.

Спасао си заставу од рана,
од Немаца и од партизана.

Регрути ће Славку за Тополу,
да поздраве Калабић Николу.

Понесоше грану јоргована,
да поздраве брата Негована.

Чича Дражо моле те девојке,
да им пустиш на одсуство момке.

Ја сам своје оженио момке,
пушком ''Зорком'', гаравом девојком.

/Песму ми је донео из Србије историчар др Немања Девић. Песма је документована у околини Тополе док су је певали некадашњи Равногорци. – Мића/

Песма настала у околини Тополе, у септембру 1944, пева о локалним командантима из састава Горске краљеве гарде ЈВуО под командом мајора Николе Калабића. Славко Рашевић је био командант батаљона, а Негован Арсенијевић командант 1. опленачке бригаде ЈВуО у Гарди. Након слома на Зеленгори у мају 1945, комунисти ће рањеног Арсенијевића заробити и стрељати. Рашевић гине у свом завичају, у Подгорини, у борби против Озне 1946. године.