Како 70-тих и 80-тих година није било посла за моју професију учитеља, а тиме ни материјалних средстава, у периоду од преко тридесет година сам ипак успевао да сакупим довољно средстава да снимимо једанаест албума. И ако сам (уз женину сагласност) финансирао сва снимања, без добровољне помоћи 26 певача и 18 инструменталиста у позадини, ови снимци не би имали амбијент сеоског прела оног доба, што сам имао за циљ.

Тих година, пошто су нам деца била мала, обично сам планирао да снимим песме за време школског распуста и то у раним јутарњим сатима између 3 и 7 часова ујутру, јер се једино у том термину могао наћи понеки студио за изнајмљивање упола цене. На тај начин сам могао да преко ноћи снимам албуме и да будем са децом преко дана, обзиром да смо и ја и деца имали распуст у исто време. Снимање албума је трајало до 10 дана - шест ноћи снимање инструмената и први глас, једно вече певање другог и трећег гласа у позадини и преостале ноћи да се заврши пројекат. (Тих година уметници су снимали један албум по неколико месеци.)

Једном када су плоче биле снимљене требало их је поштом слати онима који су их наручивали. Због тежине плоча, поштарина је била прескупа да би се нешто од њих могло зарадити. Са почетком коришћења аудио касета и касније ЦД-а трошкови поштарине су се смањили, међутим тада је настао нови проблем - проблем пиратског преснимавања, тако да после подмирења свих трошкова снимања, тешко да сам могао да покријем трошкове.

На крају, морам да признам да сам задовољан својим радом и доприносом који сам давао и дајем и даље нашој српској родољубивој народној музици на очувању од заборава равногорских и четничких песама. Сматрам да је величина мог рада у томе што се у једној особи (мени) нашао школован музичар, аранжер, љубитељ националне песме, представник испољавања осећања националних Срба у емиграцији, а највише срећан муж, јер сам увек имао и имам подршку своје супруге Крагујевчанке, свог истомишљеника.

Сећам се самог почетка када сам почео сам да текстуално и нотно записујем песме. На моју несрећу, људи од којих сам бележио песме обично су знали само по две - три песме, махом исте, међутим, како су то били људи пореклом из различитих крајева, некако сам ипак успео да забележим око 10 -15 песама. Те песме ставио сам у први албум српских националних песама "Цветала ми липа и топола" (1978). После издања овог албума рад на бележењу нових песама је постао тежи, јер људи са којима сам био у контакту нису знали више песама.

Две године касније зазвони телефон. Звао ме је бивши активни четник Славко Зубац из Хамилтона (Канада) и рекао: "Дођи у шумицу српског имања, имам за тебе равногорске песме". Тамо ми је отпевао осам песама које је он лично научио за време рата од Равногорца званог "Слепи Кнез" (ђак-редов, слепи В. Кнежевић). Слепи Кнез је био задужен од стране Главног Штаба, а у циљу пропаганде, да са својом малом белом хармоником и два пратиоца иде од групе до групе отпора, одабере најбоље певаче и научи их да певају равногорске песме. Пет одабраних маршева научених од Слепог Кнеза био је повод да 1981. године издам нови четнички албум, који је са још неколико песама које сам у међувремену успео да сакупим бројао 20 песама. То је било у време 40-годишњице Равне Горе, те албум сам назвао "Ми смо Равногорци". (1981) Једном касније у разговору, Славко ми је смешкајући се рекао да је тада био тешко болестан и да се плашио да ће умрети, те није хтео да песме које он зна оду са њим на "онај свет".

Такав је био почетак.

Касније, када се сазнало за овај подухват, песме су почеле да пристижу из Америке, Аустралије и Европе.

Последњих тридесет и више година сам се трудио да забележим и објавим што је могуће већи број равногорских и четничких песама из свих српских земаља, а које су се уздигле у свом снажном покличу - "За крст часни и слободу златну!" До сада је снимљено више од 140 песама (кажем више од 140 песама јер понегде су две кратке песме повезане у једну ради бољег и лепшег слушања, а и самог ефекта) - 106 равногорских/четничких песама, 23 народних родољубивих песама и 11 песама концертног типа, користећи део симфонијског оркестра, укључујући и српску химну Боже Правде.

Као што рекох, материјалног прихода од продаје ових албума никада није било, јер су трошкови снимања били велики, а ниједна дискографска кућа није хтела да снима и пусти у продају националне песме да се не би замерила ондашњој "Југи", овоме или ономе, а делом и због српског емигрантског малог и раштрканог тржишта. Међутим, то није представљало сметњу да се песме шире од домаћинства до домаћинства, баш као у старија времена. Оне су биле прихваћене и радо певане нашироко, свуда где живе српски родољуби: од Аустралије, Северне и Јужне Америке, Јужне Африке, Европе па опет назад, тамо одакле су и потекле, до српских земаља и покрајина са обе стране Дрине.

"Еј што Србин још'те живи крај свих зала, песма га је одржала - њојзи хвала!"
(Ј. Ј. Змај)

3/3